“Odem jučer u trgovinu. Ispred mene neki starac od preko 80 godina. Dvije rajčice, tikvica, kila brašna, kila šećera i poneka sitnica. Ništa luksuzno, ništa previše vrijedno ili samo za sladokusce.
Starac izvrne cijeli novčanik, sa svih par metalnih novčića. Blagajnica prebroji i dođe na skoro 1.000 dinara. Nije dovoljno. Pita starca da li da nešto ostavi sa strane, dok on donese ostatak novca, ili da odbije nešto s računa. On joj kaže da ne ostavlja ništa, jer on i baba ionako više nemaju novca kod kuće, nego neka skine nešto.
Odguruje rukom, nesigurno, one dvije rajčice i tikvicu i pita što još od svojih skromnih potreba da ostavi. Ja dajem blagajnici 200 dinara i kažem da vrati gospodinu u vrećicu njegove namirnice. Starac još prebire po džepovima, u nadi da će naći neki zagubljeni dinar.
Vraća pogled i kaže: “Nemam stvarno ništa više u džepu, uzmite nešto od toga što sam htio kupiti”. Blagajnica mu kaže da sam ja dodao onoliko koliko je nedostajalo.
Starac me pogleda, zbunjeno, a onda obori pogled i kaže: “A šta ja sad da radim?”
“Ništa”, ja mu odgovaram, uzmite vašu prtljagu i idite kući, sve je u redu “.
“Ali, meni se ovo nije nikada dogodilo”, kaže starac, i dalje zbunjen. Stvarno ne znam što da radim?, kaže on i gleda zbunjeno u blagajnicu.
“Pa eto, ima još dobrih ljudi”, kaže blagajnica, a i ona obara pogled.
“Dajte mi makar vaš broj telefona i adresu, pa ću Vam donijeti 200 dinara, kad budem imao”, kaže djed.
“Taman posla, sve ste vi to odradili i zaradili još prije mnogo godina”, pokušavam uz osmijeh razbiti njegovu muku.
“Ali meni se stvarno ovo nije nikada dogodilo, da mi netko toliko pomogne …”, kaže starac i počinje se tresti i plakati u svojoj bijedi, kao da sam mu dao grumen zlata, a ne zgužvanu novčanicu.
Blagajnica mu pakira ostatak stvari u vrećice, a i njoj je teško. Ona radi vjerojatno za 25 ili 30.000 i zna sigurno i sama što znači nemati.
“Dođite makar na kavu, ja moram Vam se odužiti”, jeca starac.
“Ne morate vi ništa, osim da se smirite i odete kući, spremite ručak i odmarate”, pokušavam ga uz osmijeh nekako smirim.
Pruža mi ruku. “Kako se zovete?”
“Marko”, odgovaram.
“Ja sam Milan i pamtit ću Vas dok sam živ”.
”Zaista, kažem vam, što god učiniste jednomu od ove moje najmanje braće, meni učiniste!” (Matej 25,40)
